Јесте плагијат, нећу да се извиним

Читам „Политику”, не могу да верујем, пише баш овако: „У начелу, са колумнистима се не полемише”. Погледам још једном како се зове рубрика, пише – „Полемика”.

Зашто се са колумнистима не полемише? Немам појма. Не полемише се са биљкама, то ми је јасно. Ни са уличним бандерама, мада и оне могу добро да узврате у невербалној полемици, ако ти се нађу на путу.

Нађох се и ја на путу једне доценткиње са Мегатренда, баш овог уторка и баш на овом месту, у тексту под насловом „Лежерна празнина”. Што је, укратко, опис мога лика и дела. Да не дужим: највећи мој грех је тај што се нисам извинила министру Стефановићу. Bећ су две комисије донеле одлуку да његов докторат није плагијат, а ја – ништа. Као она улична бандера: нити одустајем, нити се извињавам.

Али морам да проговорим. Плагијат јесте доказан. Ево доказа, у овој табели. Кога интересује, може да прати линкове испод табеле и сам да се у све то увери. Све ту имате – и обе верзије доктората, и сва места која је министар плагирао. Плагијате су открили: др Угљеша Грушић, доцент Универзитета у Нотингему, др Бранислав Радељић, ванредни професор Универзитета Источни Лондон и Слободан Томић, докторанд Лондонске школе економије и политичких наука. Све ове плагијате проверила сам ја, професорка са Београдског универзитета.

И где је сад проблем? Је ли неко оспорио ове доказе? Није нико. Нити је ко покушавао. Прва комисија за негирање плагијата отворено је рекла – признајемо четири плагијата, остале нас мрзи да тражимо, па закључујемо да их није ни било. Друга комисија је поступила помирљивије, говорећи да је у ствари у питању неспоразум. За разлику од опонената, кажу, комисија је имала увид у верзију рада који је био предмет јавне одбране. Што је ноторна неистина – сви смо имали обе верзије. Да вас подсетим, Србија се почетком лета ове године толико разљутила да су морали све да објаве на интернету. И кад су објавили, шта смо видели? Па то, да су сви плагијати преживели селидбу. Неки су се преместили, али ниједан није нестао. И то сви знају. Ко не зна, за два-три сата рада увериће се и сам.

И сад пометнута доценткиња каже – важна је једино реч комисије. Стварно? Нема те комисије и тог суда који може да сахрани истину. Нема. Њихове пресуде трају колико и власт која их је наручила. А толико ће трајати и ауторкино додворавање министру, или свити која га окружује, ко би сад то истраживао.

Али морам да признам не завидим министру на оваквим браниоцима. Јер, шта човек да каже на одбрану која гласи – професорка изврће чињенице када каже „полицију води лице које је починило интелектуалну крађу”, а Стефановић у инкриминисаном тренутку није био министар полиције! Не, него је био председник Народне скупштине! Има ли горе ствари од неуке и трапаве одбране?

Дакле, уважена доценткињо, кад сте ме десет пута по имену прозвали, да вам кажем – од вас се очекивало да оспорите доказе српских научника, а не свог брањеника још дубље да укопавате. Као да му је баш било потребно да ударате особу која га је два пута позивала на ТВ дуел, где би, осим плагијата, морао Србији да објасни шта је то – мултипла мултиваријациона регресиона анализа, коју је најавио, па негде затурио у свом раду. У обе верзије. И да на табли објасни како је мислио да реши проблем хетероскедастичности, због које та његова намеравана анализа нема везе са животом.

Захваљујући вама лично, упућујем трећи позив министру на ТВ дуел. Неће бити досадно, обећавам: већ познатим економским питањима додајем једно правно, једно лингвистичко и једно путописно питање.

Правно питање је покренуо уважени судија Зоран Ивошевић, тврдећи да овај докторат правно уопште и не постоји, јер је, што нико не оспорава, одбрањен пред два од укупно пет чланова комисије. А питање гласи: где то има да докторат буде прихваћен мањином гласова?

Лингвистичко питање би било следеће. Како то може, да докторат буде на ћирилици и на српском језику, а два члана комисије да буду странци (један Француз, један Кореанац). Мора да су дуго читали тезу па закаснили на одбрану, размишљам. И за крај, питање из путописа: ако нису каснили због лингвистике, којим су то путем кренули на одбрану, кад до дана данашњег нису стигли?

Пустите министра сам да одговори, немојте га више бранити. Горе од овога што сте му направили тешко да би смислило и љући противник него што сам ја, овако лежерна и празна – како ме љубазно ословисте у наслову своје дебитантске колумне.